а

Аутор: Р. Марковић

Положај старијих у Србији је изузетно тежак и за многе од њих безнадежан. Овакво стање последица је општег сиромаштва друштва као и све веће кризе традиционалних моралних вредности која наше друштво задњих пар деценија прожима. Највећи број старијих прима мизерно мале пензије, које су недовољне да би обезбедиле, често и голу егзистенцију, а често су приморани да својим финансијама издржавају већ одрасле потомке, каже за Данас заменица заштитника грађана Владана Јовић.

У чему се види њихов положај? Да ли су и у којој мери нарушена њихова права као грађана?

Низак животни стандард узрокује нарушавање права, пре свега из области економске, социјалне и здравствене заштите. Често су лекови ти које сами себи укидају како би обезбедили храну и платили комуналне услуге. Партиципација за многе од тих неопходних лекова за њихова примања је често сувише велика.

Решавање здравствених проблема који су свакодневица у том животном добу је отежано а често и изузетно тешко. Смањење запослених у здравству и социјалној заштити често онемогућава свим грађанима а посебно старијима одговарајућу здравствену заштиту. Потребе за социјалним услугама су велике јер су старији суграђани све усамљенији и све слабији а комплексне здравствене тегобе онемогућава им да се самостално брину о себи. Нажалост социјалне услуге су у свом рудименту и недовољно и неравномерно су распоређене на територији Србије.

Поред недовољно средстава које локалне самоуправе улажу у развој истих, миграције младих из руралних средина ка градовима или пак ван земље, у потрази за послом, додатно отежавају живот старијих суграђана у тим срединама. Становништва је ту све мање, посебно младих, самим тим ни потребне подршке.

Да ли се старији људи обраћају Заштитнику грађана и због чега?

Старија лица се обраћају Заштитнику грађана, али не у мери која би показала тежину проблема са којима се суочавају. Они су недовољно информисани о својим правима, као и о томе коме и где се могу обратити ако су им права ускраћена.

Истрошени свакодневном борбом са здрављем и егзистенцијом, често немају ни снаге да се боре за своја права, нити верују да могу шта да промене. Навикли су да ћуте и да се много не жале јер се осећају као терет деци која већ воде тешку битку за своју егзистенцију и егзистенцију своје деце. Неретко притужбе подносе преко деце и оне се, углавном односе, на остваривање или повреду права из области пензијског и инвалидског осигурања и социјалне заштите. Иако је по различитим истраживањима насиље у породици према овој популацији доста распрострањено, о чему говоре и подаци званичних институција (полиција, центри за социјални рад), ретке су притужбе које указују на исто.

Да ли Заштитник грађана поступио у скорије време по пријави која се тиче угрожених права старијих особа ?

У континуитету поступамо по притужбама на угрожавање права старијих и то најчешће у области пензијског и инвалидског осигурања, те је последњих година овај орган упутио неколико значајних системских препорука у овој области, Фонду ПИО. Већина њих је испоштована и остварена је доста ефикасна сарадња у овој области, са Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Такође честе су притужбе на права из социјалне заштите. Једна од последњих значајних препорука системског карактера упућена је Градској управи града Београда. Заштитник грађана поступио је по притужби у којој је притужилац указао на повреду права на услугу социјалне заштите - помоћ у кући. Наложено је да притужиоцу и осталим грађанима којима је право на услугу помоћ у кући признато решењем надлежног органа, Градска управа обезбеди пружање наведене услуге, као и да се будућим корисницима наведена услуга пружи без одлагања по
правноснажности решења.

Како побољшати положај старијих?

Међугенерацијска солидарност је основ даљег развоја сваког друштва. Неопходно је да држава и друштво препознају значај моралних и интелектуалних вредности које носе наши старији, да схвате да старије генерације нису наш терет већ богатство. Приоритет државе мора бити обезбеђивање достојанственог и квалитетног живот старијима, кроз промоцију активног старења, развој сервиса подршке у социјалној заштити, и развој превентивне здравствене заштите старије популације. Посебан фокус треба бити борба и превенција деменције и шећерне болести, али и других болести које најчешће прате старење. Ово је једна мултисекторска акција коју морају сви релевантни државни и локални актери да развију и спроводе. Зато је неопходно што пре израдити Националну стратегију за старије која би плански осмислила како најефикасније, са најмање утрошених средстава и са што већим укључивањем саме популације за коју се стратегија прави, да се развију политике као и да се исте спроведу.

И држава и друштво морају бити свесни да демографска кретања како у свету тако и код нас иду у правцу све старијег друштва, и да уколико се ова чињеница на време не спозна као битан фактор економских, социјалних и образовних политика, економски развој друштва биће све упитнији, сиромаштво друштва све веће, а што наравно за собом директно утиче и на лепезу права грађана и ниво остваривања истих.

Савет за старије особе

Најавили сте оснивање посебног Савета старијих особа. Чиме ће се бавити и шта мислите о најавама Град Београда да оснује исти Савет?

Савет Заштитника грађана за старије, имаће саветодавну улогу. Циљ је да помогне институцији Заштитника грађана тако што би указивао на реалне проблем са којима се сусрећу наши старији грађани, чиме би исти постали видљивији, те кроз деловање ове институције и сарадње са другим надлежним органима омогућило ефикаснији рад на унапређивању остваривање права старијих лица.

Сматрам да је идеја Града Београда да оснује овај савет одлична, јер се на тај начин унапређује партиципација грађана у доношењу одлука и активностима Града које се односе на услуге овој групи грађана.

Последњих година Србија је усвојила снажну нормативну основу за признавање и заштиту права особа с инвалидитетом. Влада је усвојила стратегије којим би требало да су утврђене дугорочне политике унапређења њиховог положаја и заштита менталног здравља, донети су закони који би требало да омогуће несметано друштвено укључивање инвалида и да спрече и кажњавају облике дискриминације којима се доводе у неоправдан неједнак положај у односу на друге грађане.

Нажалост, у животу припадници ове бројне и по потребама разноврсне друштвене групе, суочавају се с препрекам и проблемима који указују на то да примена начела „једнаких могућности“ не зависи само од „добрих“ прописа, већ и од друштвених услова у којима се спроводе конкретне мере и активности.

Развијање система подршке друштвеном укључивању особа с инвалидитетом у локалним заједницама услов је примене усвојених закона. Другим речима „добри закони“ треба да постану „добра пракса“ и да омогуће грађанима с инвалидитетом да призната права остварују у непосредном и најмање рестриктивном окружењу. То још увек није могуће јер су им многи јавни објекти и површине неприступачни, ниво услуга које би требало да добијају од јавних служби и сервиса је отежан због комуникационих баријера, али и због предрасуда и немара. Немали број особа с менталним тешкоћама трајно је смештен у установе социјалне заштите јер нема где друго, а услови у којима живе и лече се, као и оних људи који су смештени у психијатријске установе, су лоши. Незаинтересованост за њихове проблеме је такође препрека остваривању признатих права, а више него потресан пример таквог односа је летошњи штрајк глађу радника инвалида запослених у крагујевачкој заштитној радионици „ДЕС Шумадија“ на који данима органи јавне власти нису реаговали.

Ситуација ће постати повољнија тек онда када се примери запошљавања или  успешног школовања инвалида не буду истицали као посебни друштвени напор већ када се о њима буде говорило као о уобичајеном начину друштвене проходљивости доступном свим грађанима. Остваривање таквог социјалног окружења могуће је само ако се систем подршке друштвеног укључивања особа са инвалидитетом развије на начин који њима и њиховим породицама омогућава да у непосредном окружењу остварују већину права која остварују сви. Специфичност њиховог положаја није у инвалидитету већ у потребама које треба да задовоље како би имали једнаке могућности.

Већина градова и општина нема одговарајуће системе подршке који би омогућили остваривање признатих права и задовољење њихових потреба, такође, јавни фондови који би требало да обезбеде средства за успостављање такве подршке су оптерећени и нису у стању да подстакну нове мере, већина локалних администрација нема могућности, а често ни сазнања о томе да треба да омогући заштиту и остваривање признатих права особа с инвалидитетом.

Инклузивно образовање, смањење деце у „специјалним“ школама, увођење нових метода у наставу и њено организовање у складу с потребама деце начини су да се створе услови за превазилажење постојећих проблема. Међутим, социјално укључивање треба да има снажнији подстицај и из других система као што су социјална и здравствена заштита или запошљавање, јавних служби и организација која заговарају или штите људска права, али и из цивилног и приватног сектора. Пример појединих пословних банака које дизајнирају окружење и прилагођавају рад потребама особа с инвалидитетом указује на тек један од начина који подстиче друштвено укључивање.

Притужбе које у вези с остваривањем признатих права упућују особе с инвалидитетом упућују нас на закључак да примени начела „једнаких могућности“ највише недостаје друштвена потпора, односно да подстрек укључивању особа са инвалидитетом мора бити усмерено ка задовољавању потреба у непосредном окружењу, а не ка одржању великих и нерационалних система који не могу ефикасно да одговоре захтевима грађана.

 

др Горан Башић

Заменик Заштитника грађана

Дневни лист "Политика" 03.12.2012.

Тешко је замислити већу срамоту од те да су „нестале” зараде радника инвалида, а да нико од државних органа и инспекција није настојао да очигледан пропуст исправи, коментарише др Горан Башић у ауторском тексту у дневном листу "Политика"

obrazac ikona Образац притужбе

Приступ физичкој средини и окружењу, информацијама и комуникацјама и приступ свим неопходним базичним услугама. 

Прелазак из улоге пасивног примаоца услуге у активног учесника у доношењу одлука о свом животу, учествовање у јавним активностима, политичка заступљеност.

Једнаке могућности и основе за реализацију свих људских права.